Bilo pa prošlo
Ne znam kako ali srednja škola za mene uopšte nije bila očaj. Naprotiv, za te 4 godine sam se ismijala kao da će biti poslednje. Ruku na srce nije ni stalno sunce sijalo. Bilo je tu svega.
Prve godine smo svi bili takozvani ‘gušteri’. Prvaci su uvijek dobijali pogrdna imena pa tako I mi. Nije nas to puno diralo, jer smo znali da ćemo dogodine i mi to nekome prirediti. Ta prva godina je proletjela, bukvalno. Kao najbolji razred osvojili smo nagradno putovanje i učestvovanje na maskenbalu. Bili smo pčelice. Ne daj Bože da neko nađe te slike. Prva godina je bila mirna jer smo svakoga znali površno. Sem njenog kraja, kada je umrla Milica. Petog maja nas je napustio anđelak.
Druga godina je bila zanimljiva. Tada sam upoznala Milana. Tada su svi upoznali Milana. Decembar 2011, prvi poljubac. Današnje klinke bi rekle da su u to vrijeme već babe za prvi poljubac, al meni je i to nekako bilo rano. Milan i ja nismo nešto slavno prošli. Al’ da se patilo, patilo se. I kad kažu prva ljubav zaborava nema – lažu. Danas se jedva javim putem. Ne jer me to podsjeća na 8 dana plakanja, uzastopnih, nego jer je nepotrebno. Kao I uvijek, Karmi je trebalo malo više vremena, a ja sam bila nestrpljiva klinka pa sam to uzela u svoje ruke. Otuda Mario. Moj drugi momak. Možda zvuči okrutno, al’ to je osoba potpuno nepotrebna u mom CV-ju. Boga pitaj zašto sam ja izašla s njim. Boga pitaj zašto je to trajalo punih 27 dana. Boga pitaj što to njemu dan danas predstavlja nešto. Definitivno najjača izjava u poslednjih par dana je njegovo ‘znam što si me ostavila onda. Plašila si se, jer si me voljela.’ Pogledah ga i samo pustih uzdah. U momentu je u meni nešto reklo, ‘ ajde reci mu iskreno da ti apsolutno ništa nisi osjećala i da je on bio usputna stanica, koju si mogla bez problema da preskočiš.’ Rekoh ‘ne znam ni ja više, davno je to bilo, ko da je bitno!’
Ljeto je i mene ništa ne dotiče. Da se pohvalim, tada sam već uveliko zarađivala svoju 4.platu. Ni sestra ni ja nismo držane pod staklenim zvonom, naprotiv…. Nekako smuljano, nedovršeno i nepravilno započeto, ja upoznam Stefana. Upoznam ga preko najbolje drugarice kojoj je on tada bio ‘ fol momak’. Nit’ je on bio previše lijep, nit’ previše pametan, samo previše svoj. Buntovan, huligan. Sve što ja, kao pristojna djevojčica ne smijem da budem.
Treća godina. Upoznali se mi uveliko, pa pola razreda ima bar 1 osobu sa kojom ne priča. Ja nisam imala one s’ kojima ne pričam, do tada. Imala sam samo one kojima je u lice rečeno da ih ne gotivim, pa sam takav odaziv i sama dobila, naravno. Te godine ja prekidam kontakt sa Biljanom, curom koju sam smatrala sestrom. Doček 2013te ja i Stefan zajedno. Mi opet najbolji razred, opet maskenbal, opet nova frka. Još jedan nož u leđa. Ajde de, izvadim ga ja, krenem dalje, nova frka. Gocina simpatija tobož u mene zaljubljena. Ajde da sam se ja nešto pitala nego bez pogovora ispadoh kriva. A nama dvijema ni dan danas ne cvjetaju ruže. E sad, svaka drugarica je obrnula vodu na svoj mlin, rod rođeni te smatra krivim za kolaps njenog emotivnog života, dečko ti ide na živce. Šta ćeš? Odaljiš se, dabome. Al’ za čudo, svi te puste. I stvore se neki novi ljudi koji su se probijali kroz masu tvojih kvazi prijatelja da dođu do tebe, a ti nisi ni primijetio. Peđa je uvijek bio tu, nekako, ako ne direktno, onda podsvjesno isto kao Vasilije i Stefan. Ček sad, ne Stefan kao Stefan moj dečko, nego kao Stefan kao Gocina simpatija. Zbrka. Ljeto, ja i Stefan završili priču.
Četvrta godina - ekskurzija, ja u sobi sa najboljom drugaricom za koju znam da me laže svo vrijeme. Al’ ne dotiče me to puno, imala sam i većih Mata Harija od nje. Devet nezaboravnih, neprospavanih, pijanih, sunčanih, ismijanih, isplakanih i prelijepih dana po Evropi. Al’ ajmo mi kući da ja mogu da se pomirim sa Stefanom. Čik pogodi, još jedna od mojih glupih ideja. Da se ne lažemo te glupave ideje je uvijek on predlagao, a meni se činile ko pune pameti. Mi zajedno na još jedno pola godine. I mi gotovi. Plači dušo, plači. Rekoh sebi dosta je! Za kime ja plačem? Za budalom! I onda opet plači, plači. Poslije mjesec dana, ja opet s njim. Poslije dva dana, ja bez njega. E kad smo onda sjeli mi, izabrani, pa počeli da umiremo od smijeha. Vrištimo i ne možemo da dođemo sebi koliko je moj život urnebesan. Kako jedno završi tako drugo doda neki detalj mojih pametnih odluka. Zadnjih par dana srednje,kroz holove škole igralo se kolo, pravile se žurke, slikavalo se sa opasnim direktorima, ali niko nije bježao sa časova. Krili smo jedni od drugih da će nam sve to faliti. Kroz sve što se dešavalo, nalazili smo zrak sunca, neku poučnu priču i neki dašak nade da se nećemo zaboraviti. I nismo. U 4 smo države al’ se jednako volimo.