Live. Love. Laugh.

Sebičan i zao

         Bio sam tu i tamo. Gledao sam sve i svašta. I sve sam znao, a ćutao sam. Nije bilo moje da pričam jer se nisu moji ratovi vodili. Nit’ su se moji sni spaljivali. Ćutao sam, sudjelovao sam. A nisam htio. Nisam se, ni toliko borio protiv toga. Možda jer sam već bio umoran i željan mira. Spokoja. Meni se život sveo na da ili ne, poneko možda. Šta sam mogao nego da gledam. Da sam digao glas ubili bi ono malo mene što je ostalo, a onda ništa ne bih imao za tebe. Znaš? Ti si ono malo nade što imam. Malo suštine potrebne za dah. Malo sklopljenih očiju, i mekanih dlanova. Meni dovoljna za sve. A ja tebi za ništa. I to je nebitno skroz, jer sam odveć sebičan i zao. Nedostojan. Ali siguran, da ti bez mene ne bi bila ti. Ne bi se ljudi divili tvojoj pojavi da ne ideš uz mene. Jer smo kontrast, jer kraj mene ti sijaš, a oni ne moraju da znaju da umireš koliko i ja. A kad umrem, i ti ćeš za mnom. Oni će misliti – od tuge. Ja ću tamo negdje već znati da se od tuge ne umire kad se ne voli. Ali neće me ni zaboljeti istina. Jer ćeš biti mrtva koliko i ja.