Live. Love. Laugh.

Socijalni radnik

Nemaš neke velike potrebe sem da se izmakneš od svih. Svih koji ti ne žele dobro. Glupo je reći onda ti oni žele zlo – ne žele, jer ruku na srce za veliko zlo je potrebna i velika pamet, a mnogi od njih ne raspolažu sa tim. Glavni i jedini problem u svemu sam ja. Kad čovjek prestane da laže sebe napokon počne da diše.

Problem? Problem je u tome što sam kao socijalni radnik. Volim te ljude od svih odbačene, robu sa greškom. I onda kao ludak pokušavam da od toga nečega što kad skupiš ne dobiješ ništa napravim nešto. Časno i pošteno. A časno i pošteno se ili rodi ili ne. Kraj priče. Svaki put kada se opečem to je zbog takvih ljudi. Šta će meni u životu neko od koga su anđeli digli ruke? Da ja prepravljam nešto što ni dragi Bog ne može. Glupo zar ne? Tužno je što vremenom dobijem  tu nerealnu sliku. Osobe postaju onakve kakvim ja želim da ih stvorim. Da od razmaženog i ljubomornog derleta vidim dobroćudnu osobu se prosto kosi sa zakonima univerzuma, ali meni uporno ide od ruke. I onda kada uveče ne možeš da zaspiš jer ti naprosto sine ideja, da apsolutno svaki čovjek oko tebe nije to za šta se predstavlja i da niko od njih te ne voli a neki čak i ne gotive ukoliko prestaneš da titraš oko njih jeste istina.  Možda postoje oni koji te i zavole ali o tome ćute. Dobro. Ako je nešto u tebi odlučilo da ja to nikada ne saznam onda i ne želim. Jer ni to nije ljubav. Ljubav se ne krije. Ima je tako prokleto malo a ti se usudiš da je sakriješ. I oni ljudi koji se mijenjaju kako im ide na ruku. E te naprosto prezirem. Jedno si sa mnom kad smo sami, drugo kad je neko sa nama. Danas imaš jedne ideale, sutra druge. Juče si rekao da se slažeš sa mnom, sjutra s' njim piješ kafu. E NE MOŽE. DAJEM OTKAZ.