Live. Love. Laugh.

Bio sam na kraju grada, na poslednjoj klupi, na kraju jedne price i na poslednjem mjestu na kojem bi me ocekivala. Gledao sam njene svatove. Gledao kako okicena kola pristizu, a djeca se igraju. Djevojcice sa vjencima od cvijeca a djecaci sa leptir masnama, bas kao sto je i mastala. Stigao je i on. Istina, nisam mu mogao naci manu. Iako se to kosilo sa veseljem nadao sam se da njena svadbena kola nece doci. Da sam rekao da sam srecan lagao bih. Zapravo to je prva istina vezana za nas. Mene i nju. Jeste lagao sam, ipak mislim da je najvise boljelo sto sam cutao. Mene ovako sebicnog i egocentricnog najvise zaboljela njegova uobrazena samouvjerenost da ce ona doci. O bio je toliko siguran da se to osjecalo kao sirce na suncu. Nepodnosljivo. Kasnila je. Proslo mi je kroz glavu da ona nikada ne kasni i da je ovo znak da ne dolazi. Da je bolje zna vec bi se pokupio i vratio poklone. Znam, lagao sam sebe. Dug veo, buket crvenih i bijelih ruza, raskosna bijela vjencanica koja se vukla za njom. Prestao sam da mislim. Cini mi se i da disem. Nesto se u grlu steglo. Brat je drzao za ruku i pokazao joj da kasne. Pustila je njegov dlan, pruzila mu buket i podigla veo. Bio sam mrtav. Nista u meni nije zivjelo. Poljubio je u celo i cvrsto zagrlio. Kao da gubi sve sto ima. Znam taj zagrljaj, i mi ga imamo u nasoj biografiji. Siroko se nasmijala i spustila veo. To mi je bilo dovoljno da znam da je vrijeme da krenem.  Nisam mogao da dopustim da moje zjenice uhvate njen korak preko praga crkve, pa sam naglo ustao. Stresao muku sa srca i na glas rekao '' nek' si srecna!'' Par koraka pred crkvom ispao joj je buket, a on je hitro skocio po njega. Ukrala je sekund i pogledala iza sebe, vidjela mene. Nasmijesio sam se, lazno kako samo ja umijem. Trepnula je. Okrenula se i cvrsto zakoracala ka oltaru. Zaplakao sam kao malo dijete.

Znate, ja sam od onih sto ne pamte datume, ne pamtim ni taj. Samo sasvim slucajno svakog 23 marta zapalim svijecu za sve pokojne ljubavi i zive pokojnike.

Nemaš neke velike potrebe sem da se izmakneš od svih. Svih koji ti ne žele dobro. Glupo je reći onda ti oni žele zlo – ne žele, jer ruku na srce za veliko zlo je potrebna i velika pamet, a mnogi od njih ne raspolažu sa tim. Glavni i jedini problem u svemu sam ja. Kad čovjek prestane da laže sebe napokon počne da diše.

Problem? Problem je u tome što sam kao socijalni radnik. Volim te ljude od svih odbačene, robu sa greškom. I onda kao ludak pokušavam da od toga nečega što kad skupiš ne dobiješ ništa napravim nešto. Časno i pošteno. A časno i pošteno se ili rodi ili ne. Kraj priče. Svaki put kada se opečem to je zbog takvih ljudi. Šta će meni u životu neko od koga su anđeli digli ruke? Da ja prepravljam nešto što ni dragi Bog ne može. Glupo zar ne? Tužno je što vremenom dobijem  tu nerealnu sliku. Osobe postaju onakve kakvim ja želim da ih stvorim. Da od razmaženog i ljubomornog derleta vidim dobroćudnu osobu se prosto kosi sa zakonima univerzuma, ali meni uporno ide od ruke. I onda kada uveče ne možeš da zaspiš jer ti naprosto sine ideja, da apsolutno svaki čovjek oko tebe nije to za šta se predstavlja i da niko od njih te ne voli a neki čak i ne gotive ukoliko prestaneš da titraš oko njih jeste istina.  Možda postoje oni koji te i zavole ali o tome ćute. Dobro. Ako je nešto u tebi odlučilo da ja to nikada ne saznam onda i ne želim. Jer ni to nije ljubav. Ljubav se ne krije. Ima je tako prokleto malo a ti se usudiš da je sakriješ. I oni ljudi koji se mijenjaju kako im ide na ruku. E te naprosto prezirem. Jedno si sa mnom kad smo sami, drugo kad je neko sa nama. Danas imaš jedne ideale, sutra druge. Juče si rekao da se slažeš sa mnom, sjutra s' njim piješ kafu. E NE MOŽE. DAJEM OTKAZ.

Vjeruješ li? Žao mi je svega. I dobrog i lošeg. Dobrog što sjeća, a lošeg što boli. Žao mi je loših vremena i dana bez Sunca. Žao mi je jutra bez zagrljaja, a večeri bez poljupca u čelo. Neubranog cvijeća i ne pokupljenog kestena. Žao mi je mora bez naše barke. Nezamišljenih želja zvijezda padalica. Neodigranih partije remija. Žao mi je neodljuljanih ljuljaški i neismijanog djetinjstva. Žao mi je svih istina nikada izrečenih, laži pomno skrivenih. Žao mi je svih rođendanskih čestitki upućenih nebu i suza upijenih jastukom. Ono malo mjesta ispod krošnje dunje i ostavljenog logora na boru. Svake klupe na Škveru koja nikada više neće čuti priče o ribarima. Snijega nikada utabanog tvojim stopalima. Svih noći a i dana uzaludno potrošenih, tražeći nešto u nekom što liči na sve. Žao mi je tvoga lika što za njih već blijedi, i očiju mojih što još uvijek sve vide. Početaka što na krajeve liče.

Žao mi je srca bez otkucaja. 

Možda zvuči smiješno, ali pisma, topli zagrljaji, ćutanje u dvoje i poljupci u vrat mi nikada neće postati staromodni. Kad (Dalje)

         Bio sam tu i tamo. Gledao sam sve i svašta. I sve sam znao, a ćutao sam. Nije bilo moje da pričam jer se nisu moji ratovi vodili. Nit’ su se moji sni spaljivali. Ćutao sam, sudjelovao sam. A nisam htio. Nisam se, ni toliko borio protiv toga. Možda jer sam već bio umoran i željan mira. Spokoja. Meni se život sveo na da ili ne, poneko možda. Šta sam mogao nego da gledam. Da sam digao glas ubili bi ono malo mene što je ostalo, a onda ništa ne bih imao za tebe. Znaš? Ti si ono malo nade što imam. Malo suštine potrebne za dah. Malo sklopljenih očiju, i mekanih dlanova. Meni dovoljna za sve. A ja tebi za ništa. I to je nebitno skroz, jer sam odveć sebičan i zao. Nedostojan. Ali siguran, da ti bez mene ne bi bila ti. Ne bi se ljudi divili tvojoj pojavi da ne ideš uz mene. Jer smo kontrast, jer kraj mene ti sijaš, a oni ne moraju da znaju da umireš koliko i ja. A kad umrem, i ti ćeš za mnom. Oni će misliti – od tuge. Ja ću tamo negdje već znati da se od tuge ne umire kad se ne voli. Ali neće me ni zaboljeti istina. Jer ćeš biti mrtva koliko i ja.