Live. Love. Laugh.

Danima raspoloženje talasa. Danima je sve isto a skroz drugačije. Shvatiti da nisi više sam je iznenađujuće i u neku ruku oslobađajuće.

Sve je isto, jer niko ne zna da su se dvije sreće spojile u jednu. Da dvoje hladnih ruku više nisu hladne. Možda je glupo i krajnje nezrelo kriti svoju sreću od drugih, ali tako se mora. Ne žele ti svi bližnji sreću!  Većina njih će pomisliti kako je to tužno, biti nesrećan dok su drugi srećni. Neće ni na časak reći            ‘ vrijeme je.’ Zato kriješ. Od svih, a ponekad sa nevjericom i od sebe. Nisi svjestan da si napokon dobio ono što si čitavog života čekao, a najljepši dio je što ne postoji niko ko bi to mogao da pokvari. Istina, ponekad poželiš da svima kažeš pa se smiješ s’ njim do jutra. Ali znaš i bolje od toga. Poslije toliko poraza i pobjeda više ti ne bude bitna bitka, Saznaš da pored velikog ludila, veliki mir je ljepši. I onda se sklupčaš kraj njega i samo ćutiš. S’ nekima zauvijek ostaješ mlada, luda i neobuzdana. Ali bitni su oni koji te smire u tvom najvećem ludilu. Sa njima ostariš.

Možda nekada jezik krene prije pameti pa ljudi naslute da te imaju za šta ujesti. Srećom, on je tu da ih spriječi. Možda misliš da tako ljubav slabi, ali samo jača. Pogledi su ionako ljepši dok su skriveni.

   Mijenjam vidljive u nevidljive. Stavljam potrebne u nepotrebne. Hodam kuda sam trcala. Ne spavam puno, al zato zivim. Disem. To je dobro. To je glavno. Gledam pravo gdje sam skretala pogled. Cistim dusu, cistim srce, cistim ljude. Sebe od njih I njih od sebe. Obostrana je zahvalnost. Tesko je gledati ljude u oci ako znas da si kriv za njihovu nevolju. Tesko je ne sagnuti pogled od srama. Sve se desava zbog tvoje nepaznje, ili jer te briga. Ne znas da svaka tvoja odluka utice na nekoga, jer mislis da zivis sam. A ne zivis. Naprotiv. Tvoj zivot ne zivis ti nego million drugih jedinki koje ga kontrolisu, ispravljaju, doradjuju. Zato tvoje odluke nisu tvoje, vec svacije. A kad pitas puno, kako, sta I gdje, kazu da je vrijeme da se osamostalis. Pa im se ni to puno ne dopada. Uzmes stvar u svoje ruke I tap! Napravis gresku, sitnu, malesnu, I nekome srce napukne. Al nije razbijeno, tjesis se. Napravice drugo, kupice, pa I sama si ga kupovala million puta. Nije to velika stvar. Na toj berzi si vec glavni dasa.

Nije toliko ni bitna tvoja greska, jer ni sam nisi puno bitan. I onima koji nemaju bitne, ti si na nekom drugom, trecem mjestu. A kad bi imali svoje bitne ko zna bi li bio na spisku. Pa odmahnes glavom, jer nije bitno!

Bitno je krenuti dalje. Pusti novi list, uzmi novu knjigu. Reci posteno izvini kao naslov prvog lista, jer ti jeste zao, nema veze sto nikoga nije briga. Bitno je sebe ocistiti krivnje. Jer uvece legnes sa sobom I svojom dusom, ne njihovom. Budis se sa svojim likom u ogledalu, iako je taj lik stvoren tudjim nagovjestajima, ti znas da negdje unutra jos si ti, onakav svoj, I niciji.

Bice jos zima I proljeca, svitace I zalazice Sunce, I Mjesec ce se igrati sa Lunom, nece svijet stati. Radjali su se vazniji od tebe, pa se svijet jos uvijek vrti.

Ne znam kako ali srednja škola za mene uopšte nije bila očaj. Naprotiv, za te 4 godine sam se ismijala kao da će biti poslednje. Ruku na srce nije ni stalno sunce sijalo. Bilo je tu svega.

Prve godine smo svi bili takozvani ‘gušteri’. Prvaci su uvijek dobijali pogrdna imena pa tako I mi. Nije nas to puno diralo, jer smo znali da ćemo dogodine i mi to nekome prirediti. Ta prva godina je proletjela, bukvalno. Kao najbolji razred osvojili smo nagradno putovanje i učestvovanje na maskenbalu. Bili smo pčelice. Ne daj Bože da neko nađe te slike. Prva godina je bila mirna jer smo svakoga znali površno. Sem njenog kraja, kada je umrla Milica. Petog maja nas je napustio anđelak.

Druga godina je bila zanimljiva. Tada sam upoznala Milana. Tada su svi upoznali Milana. Decembar 2011, prvi poljubac. Današnje klinke bi rekle da su u to vrijeme već babe za prvi poljubac, al meni je i to nekako bilo rano. Milan i ja nismo nešto slavno prošli. Al’ da se patilo, patilo se. I kad kažu prva ljubav zaborava nema – lažu. Danas se jedva javim putem. Ne jer me to podsjeća na 8 dana plakanja, uzastopnih, nego jer je nepotrebno. Kao I uvijek, Karmi je trebalo malo više vremena, a ja sam bila nestrpljiva klinka pa sam to uzela u svoje ruke. Otuda Mario. Moj drugi momak. Možda zvuči okrutno, al’ to je osoba potpuno nepotrebna u mom CV-ju. Boga pitaj zašto sam ja izašla s njim. Boga pitaj zašto je to trajalo punih 27 dana. Boga pitaj što to njemu dan danas predstavlja nešto. Definitivno najjača izjava u poslednjih par dana je njegovo ‘znam što si me ostavila onda. Plašila si se, jer si me voljela.’ Pogledah ga i samo pustih uzdah. U momentu je u meni nešto reklo, ‘ ajde reci mu iskreno da ti apsolutno ništa nisi osjećala i da je on bio usputna stanica, koju si mogla bez problema da preskočiš.’ Rekoh ‘ne znam ni ja više, davno je to bilo, ko da je bitno!’

Ljeto je i mene ništa ne dotiče. Da se pohvalim, tada sam već uveliko zarađivala svoju  4.platu. Ni sestra ni ja nismo držane pod staklenim zvonom, naprotiv…. Nekako smuljano, nedovršeno i nepravilno započeto, ja upoznam Stefana. Upoznam ga preko najbolje drugarice kojoj je on tada bio ‘ fol momak’. Nit’ je on bio previše lijep, nit’ previše pametan, samo previše svoj. Buntovan, huligan. Sve što ja, kao pristojna djevojčica ne smijem da budem.

Treća godina. Upoznali se mi uveliko, pa pola razreda ima bar 1 osobu sa kojom ne priča. Ja nisam imala one s’ kojima ne pričam, do tada. Imala sam samo one kojima je u lice rečeno da ih ne gotivim, pa sam takav odaziv i sama dobila, naravno. Te godine ja prekidam kontakt sa Biljanom, curom koju sam smatrala sestrom. Doček 2013te ja i Stefan zajedno. Mi opet najbolji razred, opet maskenbal, opet nova frka. Još jedan nož u leđa. Ajde de, izvadim ga ja, krenem dalje, nova frka. Gocina simpatija tobož u mene zaljubljena. Ajde da sam se ja nešto pitala nego bez pogovora ispadoh kriva. A nama dvijema ni dan danas ne cvjetaju ruže. E sad, svaka drugarica je obrnula vodu na svoj mlin, rod rođeni te smatra krivim za kolaps njenog emotivnog života, dečko ti ide na živce. Šta ćeš? Odaljiš se, dabome. Al’ za čudo, svi te puste. I stvore se neki novi ljudi koji su se probijali kroz masu tvojih kvazi prijatelja da dođu do tebe, a ti nisi ni primijetio. Peđa je uvijek bio tu, nekako, ako ne direktno, onda podsvjesno isto kao Vasilije i Stefan. Ček sad, ne Stefan kao Stefan moj dečko, nego kao Stefan kao Gocina simpatija. Zbrka. Ljeto, ja i Stefan završili priču.

Četvrta godina - ekskurzija, ja u sobi sa najboljom drugaricom za koju znam da me laže svo vrijeme. Al’ ne dotiče me to puno, imala sam i većih Mata Harija od nje. Devet nezaboravnih, neprospavanih, pijanih, sunčanih, ismijanih, isplakanih i prelijepih dana po Evropi. Al’ ajmo mi kući da ja mogu da se pomirim sa Stefanom. Čik pogodi, još jedna od mojih glupih ideja. Da se ne lažemo te glupave ideje je uvijek on predlagao, a meni se činile ko pune pameti. Mi zajedno na još jedno pola godine. I mi gotovi. Plači dušo, plači. Rekoh sebi dosta je! Za kime ja plačem? Za budalom! I onda opet plači, plači. Poslije mjesec dana, ja opet s njim. Poslije dva dana, ja bez njega. E kad smo onda sjeli mi, izabrani, pa počeli da umiremo od smijeha. Vrištimo i ne možemo da dođemo sebi koliko je moj život urnebesan. Kako jedno završi tako drugo doda neki detalj mojih pametnih odluka. Zadnjih par dana srednje,kroz holove škole igralo se kolo, pravile se žurke, slikavalo se sa opasnim direktorima, ali niko nije bježao sa časova. Krili smo jedni od drugih da će nam sve to faliti. Kroz sve što se dešavalo, nalazili smo zrak sunca, neku poučnu priču i neki dašak nade da se nećemo zaboraviti. I nismo. U 4 smo države al’ se jednako volimo.

   Vraćam se iz Kotora, u prvom redu sa desne strane žena srednjih godina sa sinom. Znam ih jer često putuju ovim autobusom i to u ovo vrijeme. Na samom kraju busa studenti, većinom sa Pomorskog fakulteta, raznih smjerova. Glasni i neobuzdani, zovu me da dođem kod njih. Odmahnem rukom i kažem 'drugi put.' Sredinom autobusa stariji ljudi tiho se nadovezuju.

   Sjednem u drugi red do prozora. Volim da gledam more jer me smiruje. Danas, ni jednog talasa, čak i izvori koji se ulivaju u more čine to jako tiho i mirno. Čujem ‘izvini’, Okrećem se a dječak od nekih 10ak godina, svijetlo-plavih prodornih očiju tiho pita ‘jel’ mogu ja kod tebe?’ Znam da je sjedao kraj majke i vidim da me i ona gleda sa polu-smiješkom. Rekoh 'naravno.' On uskoči na sjedište i ja primjetih da me gleda već nekih par minuta. Pogledah i ja njega a on što brže reče ‘Ja sam Nemanja. Imam 7 godina i idem u osnovnu školu u Kotoru. Volim pse i zvijezde. A ti?’ Počeh da se smijem i rekoh ‘Aleksandra, drago mi je.’ On se takođe nasmija, nevino, dječački. ‘Pitao sam mamu jel’ ja smijem kod tebe, a ona kaže da to samo od tebe zavisi.’ ‘A što bi ti baš kod mene?’ ‘Iskreno, ni sam ne znam. Možda zato što si curica. Tata kaže da ću ja sada stalno da se zaljubljujem, pa rekoh da vidim hoću li u tebe. Jel ti nekad neko rekao da imaš jako lijepe oči?’ ‘Joj, jel’ te i to tata učio? Nažalost, jeste.’ ‘Pih! A jel ti nekad neko rekao da su tužne?’ ‘ Pa i ne baš.’ ‘Eto vidiš. Ja te znam bolje nego oni svi.’ On se okrenu ka majci koja ga je zvala a ja vidjeh iznad uha slušni aparat. Ućutah i sagnuh glavu. ‘Vidjela si?’ ‘ Jesam, al’ nemoj da se stidiš.’ ‘ Čega? Hoćeš da ti kažem tajnu? Ja nisam gluv, nisam uopšte takav rođen, nego, znaš i sama koliko je ljubav tiha, stidljiva, pa kad sam se ja rodio mama je htjela da je ja lako nađem. Zato kad pojačam aparat ja i tvoj otkucaj srca mogu da čujem. Tako lako nalazim ljubav. Priznaj da si ljubomorna!’ Oduševljeno i radosno rekoh ‘priznajem!’ ‘ Što si tužna danas? Inače kada ti se kondukter javi, ti se iz pristojnosti nasmiješ, danas nisi. Čak ni meni. A uvijek se nasmiješ, ako ne usnama, onda očima. Znaš da se Marku dopadaš?’ Pogledah ga i na momenat me obuze strah. Otkud bi klinac od 7 godina toliko znao? Krenuh da zucnem, pa me prekide ‘ja sam naučio da se osjećanja ne čuju, ona se vide. Stvarno! Vama koji živite u drugačijem svijetu od mog, čini se da se ljubav stvara riječima. Nije istina! Stvara se pogledima. Ljudi koji se vole nikada ne pričaju o tome. Ja ti nikada glas nisam čuo a znao sam da u tebi ima ljubavi. U mojoj mami ima ljubavi.’ ‘Puno ti znaš za nekoga od 7 godina, ko te to učio?’ ‘Mama. Ponekad i tata. Uče li tebe mama i tata?’ ‘Učili su dok sam bila mala. Najviše tata.’ ‘Što te više ne uči?’ ‘ Sada sam velika. A i njega nema više.’ On sramežljivo sagnu glavu i zagriže usnu. Tiho reče sebi ’glupane’ Rekoh da se ne opterećuje, to je bilo odavno i nije me dotaklo što ga je spomenuo. On klimnu glavom pun olakšanja. ’Kako je to? Mislim, imati anđela čuvara?’ ‘Zbunjujuće’ odgovorih. Narednih desetak minuta ćutasmo, ja gledajući u more, a on u mene. Ne znam koliko bi još izdržao da ne trepne, a činilo se mogao bi tako dovijeka. Pogledah ga a on opet brže bolje, kao da je svo vrijeme samo to čekao, reče’ imaš li njegovu sliku?’ Izvadih telefon, nađoh je i rekoh ‘evo’. On se lupnu po čelu i reče ‘Ovo ti je tata? Pa ja njega znam! Kako se ono zovee..’ Nikola’ ‘Da, da čika Nikola. Jao pa ti si ta curica o kojoj mi je pričao? Davno davno kad sam ja još bio mali on ti je meni pričao kako ima predivnu kćerku, jednu od najljepših curica koju je svijet vidio. Da ti samo znaš koliko je on tebe volio, i kako je uvijek sa ponosom pričao o tebi, a da ne lažem ja sam ponekad bio ljubomoran na to.' 

Nasmijah se i rekoh kako mi to puno znači, iako znam da je on umro godinu dana prije Nemanjinog rođenja. On se pun sebe nasmija, misleći da mi je pružio utjehu. ‘Ja sad izlazim. Jel’ možeš nešto da mi obećaš? Nije teško kunem se.’ ‘Ajde pucaj.’ ‘Sjutra budi srećna. Možda tebi to ne znači puno, ali tvoj je jedan od rijetkih, iskrenih osmijeha koje osjetim. Nekome kao što sam ja to znači puno.’

‘Obećavam.’

On pruži mali prst i rukova se s’ mojim. Srećno uhvati majku za ruku i istrča, držeći mali prst u vazduhu kao da se još drži za obećanje.

Zašto uvijek tražimo sebi slične? Zar toliko volimo sebe, da tražimo duplikate?

Zar nije ljepše naći svoju suprotnost, pa tamo gdje ti staneš da on nastavi, gdje on padne da ti ustaneš? Nije li poenta naći svoju cjelinu? Zato hajde, pogledaj u sebe i nađi svoje nedostatke. Znaš i sam ima ih nebrojivo. Od njih napravi maskotu. Stvori čovjeka koji bi ga na bojištu mogao uništiti. Tog vojnika zavoli. I ne boj se. Neće on ubiti tebe. Samo tvoje loše strane.

Nije poenta naći savršenu osobu, poenta je naći osobu koja bi tebe mogla načiniti savršenim. Upotpuniti tvoj mozaik života. Da kada ostariš ne postoji ni milisekund kajanja, jer si život živio onako kako si htio. Naravno, držeći pravu osobu za ruku.

Zašto uvijek okrećemo glavu od drugačijih, nama nepoznatih? Možda nam baš to treba. Dašak nekog novog vjetra. Doduše, godine nas obrade drugačije. Nekome postane bitno s’ kim će leći, a nekome s’ kim će se buditi. Možda je lakše živjeti sa sobom, jer si spreman koliko-toliko na sve što slijedi. Ali život se ne živi čitajući uputstva. Život se živi tako što izađeš vani i suprostaviš se svima. Znaš, ne može ti niko ništa. Jer si potpun. Jer voliš. 

Ima li išta u cijelom univerzumu iskrenije od zagrljaja? Al’ onog pravog kad svu svoju snagu potrošiš u tom jednom zagrljaju. 21 vijek je svi nekakve fetiše čudne i bolesne imaju, kao da se takmiče ko će biti umobolniji. Pa kad kažem da je moj fetiš zagrljaj gledaju kao da sam ja za javnu psihijatrijsku ustanovu. A ne znaju oni, zauzeti su svađanjem, da kad zagrliš nekoga prenosiš svoju sreću na njega. Naravno treba biti sposoban odreći se svoje sreće. Kad bi ti znao koliko bih se ja grlila, stvarno bi mislio da su u pravu.. Al to je nešto predivno, izuzetno. Kroz zagrljaj možeš saznati sve o osobi na koju se naslanjaš. Kao na primjer, ako zagrljaj traje jako kratko i osoba brzo okrene glavu od tebe, najvjerovatnije to radi samo iz pristojnosti. Ako zagrljaj traje kratko ali je to ujedno i jak zagrljaj, to je zagrljaj pun želje, koju možda ni sam ne prepoznaje. Ako zagrljaj traje dugo i pun je emocije, a to radite često, čestitam, ta osoba te voli. Danas ljudi izbjegavaju zagrljaje, al ja kad sam bila klinka, to se radilo često. Možda otuda i ta navika. Zagrljaj mora biti obostran! Inače se vrijeđa njegovo savršenstvo. Zagrliti drugu osobu koja samo drži ruke kraj sebe je ravno šamaru. Zato treba birati ljude koje grlimo. To svakako moraju biti osobe koje volimo, ali i osobe koje zagrljajem treba iscijeliti. Nije lako odreći se svoga dijela kolača, a kamoli sreće. Zato se ljudi danas rijetko grle. Ali dok grliš onog koga voliš pružajući mu svoju sreću uzimaš dio njegove. I tako se ljudi spajaju. Tako se zaljubljuju. Tako odrastaju. Tako stare. Tako ležeći na postelji onog zadnjeg dana, sjećaju se onog jednog najiskrenijeg zagrljaja. Tako ljudi umiru sa osmijehom na licu.

Imam ja 2 druga. Imam ja puno drugova ali nikoga kao njih. Oni su posebni. Oni su imbecili. 

Ćao pozz nadam se da uzivate.

P.S. Vladane lupni ga po glavi za moju dušu. 

P.S.S. Sava nemoj da se naljutiš na njega ipak to je ljubav, ljubav, ljubaav! 

Ljubav, ljubav, ljubaav! Ili ipak samo višak vremena i nedostatak emocija u savršenom sklopu sa nekom posve neobičnom osobom koja ne stoji tako loše uz tebe a možeš eventualno da zamisliš da ga držiš za ruku u javnosti? Ako dodam da sam još sigurna da ne mogu biti povrijeđena, ti si čovjek mog života. Biti čovjek mog života uopšte nije teško. Nego svi misle da ne mogu da pariraju ovakvoj ženi pa brzo odustaju. Ako me neko bude tražio, u zabludi sam. Kažem ja, svakakvih sam se budala nagledala, al' on je poseban. Konj marke Dorat. Ja kažem kako je divan dan, on kaže kiša će. Ja kažem da je plima on kaže da je osjeka. Ja kažem hladno je on kaže toplo je. Ja kažem pričaj nešto on ćuti. Ja ćutim on kaže šta je? Ja kažem kako sam lijepa on doda mogla bit’. Ja kažem udariću te ućuti, on kaže pokušaj. Ja pokušam. On kaže radiš sve što ti naredim, ja kažem naredi mi opet. On me čupne za kosu. Ja uštinem njega. On me uhvati za nos, ja njega povučem za uvo. Ti mene obožavaš. Zaista, nada umire zadnja. (…)  Ajde smij se. Pa kako da se smijem kad me stalno čupaš i gurkaš i stiskaš mi dlan. Šta onda radiš? Onda ti vratim. A onda? Onda se smijem, al  me ruka boli. Šta ja onda radim? Onda me češkaš. Šta ti voliš najviše na svijetu? Da me neko češka. Svakako će kiša. Ne daj Bože, nemam kišobran. Pokisnućeš. I ti ćeš. Da, zajedno ćemo. Jel’ vidiš da je hladno, rekla sam! Ne bi bilo kad bi me ćurko zagrlila. Mirisaću na tebe. Da, rekoh da ti pružim jednu noć da lako zaspiš. Ja ću bar nekako, ti nećeš nikako. Ne zanovijetaj puno. Ja zanovijetam knap. Jel ti krivo što si mala? Bolje nego da sam čaplja. Izgledaš nezaštićeno kad te gledam sa visine. Mogu ja da se popnem na stepenik ako ti je lakše? Gdje god da si nezaštićena si. Pa nemam kišobran. Imaš mene. Nije ti neka funkcija, mokra sam. Ti još ne vidiš? Šta? To nije moja funkcija odavno. Od kada je kiša počela? Od kada te znam.